Vreme je poklada
Vreme kada se slavi radost života počinje 6. januara, po prazniku Tri kralja. Sada uveliko teče vreme poklada, ili faršangi, odnosno onoliko koliko sada to dozvoljava stanje pandemije. Običaji koji se vezuju za ovaj praznik razlikuju se od mesta do mesta, ali njihovo značenje uglavnom se vezuje za izbor partnera.
Period kasnih prolećnih i letnjih radova, kao i vreme posta koje mu prethodi, nisu pogodovali organizovanju okupljanja. U svetu ratara tako su poklade vrhunac radovanja u kojem nema ograničenja. „To je bilo doba kada su devojke momcima spremale bukete. Na kraju poklada bi momci stavili ove bukete ukoliko su ozbiljno shvatali ovaj gest dama. Dakle, shvatamo o čemu je ovde reč. To je u stvari vreme izbora partnera. Nekada su se veridbe i venčanja dešavale u ovom periodu. Danas se to drugačije odvija. Od svega toga ostala je žurka, vreme plesa" objašnjava Gergo Nađ.
Narodni običaji u Temerinu vezuju se uglavnom za kraj poklada. Obuhvataju tri dana, od pokladne nedelje do bezmesnog utorka. U to vreme, ovdašnji Mađari pokušavaju da pomalo odstupe od običaja. Momci oblače ženske haljine, a ostarele žene za sobom vuku debla u tradicionalnoj povorci. Za sve to vreme pevaju. „Što se produkcije tiče, prikazujemo je na bini postavljenoj na pijačnom trgu, već 20 godina je igramo, na osnovu autentičnih lokalnih izvora. Kantor, sveštenik, žene koje plaču, kao i Mađarsko kulturno društvo „Sirmai Karolj" sa kraćim programom ulepšavaju čitavu manfiestaciju" kaže Ištvan Adam, rukovodilac, Etno kuće u Temerinu.
Najvažniji element poklada je sahrana velikog kontrabasa. U ponoć na bezmesni utorak utihne muzika. Narednog dana, pepelne srede počinje period velikog posta. Etnolog Bela Čorba kaže: „Naši preci koji su poštovali tradiciju, znali su sada da u narednih 40 dana, sve do Uskrsa, umire muzika. Zbog toga je trebalo i slikovito je sahraniti. Tada bi ga postavili na sto u kafani, ili na sto od bilijara, to je bio odar. Postavili bi veliki kontrabas, prekrili ga stolnjacima. Preobučeni momci bili su žene koje oplakuju".
Tamo gde nisu tambura ili gudački orkestar pozivali na igru, tamo su Temerinci sahranjivali tubu. Nakon prigodne žalosti, instrumenti su često vaskrsavali u snažnom poslednjem plesu. Po verovanju, što su višlje skakali mladi u igri, tako bi te godine višlje rasla kudelja.
