Migranti u turbanima u Subotici
U prihvatni centar u Subotici, koji je i dalje prenatrpan, dolaze oni migranti koji nisu uspeli da pređu ogradu na mađarskoj granici, tu se obično odmore samo dan-dva, a zatim pokušaju ponovo za nekoliko dana. Inače, svi oni koji se registruju, dobijaju pun smeštaj, pa tako, između ostalog, i tri obroka dnevno. Nezvanično saznajemo da u prihvatnom centru u Subotici ima sve više ljudi, i da tu utočište uglavnom nalaze Pakistanci, a odnedavno i Indijci. Međutim, ima mnogo i onih koji su već nedeljama ili mesecima u prihvatnom centru, jer su ostali bez novca i jednostavno ne mogu dalje.
Oni međutim, koji ne uspevaju da uđu u prihvatni centar, naseljavaju se u njegovoj blizini. Tokom dana, skoro svi su zauzeti svojim pametnim telefonima ili se odmaraju. U dvorištu je nastao pravi mali kamp. Migranti tokom dana napakuju svoje rančeve i čekaju taksi da ih odveze duboko u okolne pogranične šume. Većina njih su samci, mladići čiji su rođaci i porodice ostali kod kuće.
„Ja sam iz Avganistana.
- Gde ideš?
- Idem u Evropu, otišao bih u Belgiju.
- Zašto?
- Zato što mi je život u Avganistanu u opasnosti. Ne želim više da živim tamo.
- Da li si pokušao da pređeš mađarsku granicu?
- Da. Do sada sam imao dva pokušaja prema Mađarskoj, ali me je mađarska policija vratila u Srbiju.
- Kakvi su ti planovi u Belgiji, Evropi?
– Moj plan u Evropi je da imam dobar život, da se zabavljam, radim i da živim tako da uživam u životu."
U Horgošu, sa druge strane, prema rečima meštana, migranti posmatraju i obeležavaju prazne kuće, kako bi se kasnije u njih uselili, kada dođe hladnije vreme. Na Horgošu zgrade oko nekadašnje stanice granične policije stoje prazne, odatle su migranti nedavno odneti. Od tada policija tu redovno patrolira i sprečava njihov povratak. Nezvani gosti se sada kriju u šumama uz granicu i idu u kupovinu u selo duž pruge Segedin-Subotica. Većina meštana Horgoša, posebno oni stariji, strahuju od toga da će ih napasti. Osim toga, meštani strahuju da će migranti kako vreme bude sve hladnije, ponovo baciti oči na prazne kuće.
Marija Almaši, Horgoš: „To znači da neće imati kuda da odu, i oni će ući i useliti se tamo gde ima jedna, ili gde nađu prazan stan. Znam, dolaze i tamo kod nas i idu u grupama, i posmatraju gde žive, a gde ne žive."
Eržebet Feldi, Horgoš: „Ne usuđujemo se baš da odemo na groblje, jer su tamo. Čak i na groblju, pa ko se usuđuje? I ja moram da odem, i odlazim, ali dobro pogledam da li ih ima, da li će se pojaviti, a kada ih ugledam, onda se već vraćam. Došli smo do toga, moj muž je preminuo pre 36 godina, a ja se ne usuđujem da odem do njega, sramota."
Migranti tokom dana izbegavaju centar naselja, kupovinu obavljaju u radnjama na periferiji Horgoša, pa ih se najviše plaše ljudi koji žive na obodu sela.
