Najuspešnija preduzetnica Mađarske u 2020. godini

Žužana Lopes-Sabo od 2004 radi sa svojim ocem u biljnoj medicini. Sakupljaju lekovite bilje i prerađuju u biljne čajeve. Prema njenimm rečima, nikada joj nije smetalo kada su o njoj pričali kao o ćerki travara iz oblasti Buk. Kad je dobila nagradu za preduzetnika godine, pitala se da li je to zaista za nju Žužanu Lopes-Sabo ili ćerku čika Sabo Đurike? Kad sam ga kontaktirao, rado je pomogao.

 - Slušaoci mađarskog radija iz Subotice možda vas manje znaju, ali mnogi se sećaju vašeg oca, čika Sabo Đurike, travara iz oblasti Buk, jer smo od njega nekoliko puta dobijali savete o upotrebi biljnih čajeva ovde, na našem radiju. Pre nego što vas pitam šta znači biti uspešna preduzetnica i šta ta uloga podrazumeva, možda biste radije rekli kako je biti ćerka opšte poznatog stručnjaka za lekovito bilje?

- Hvala lepo, ovo je jako dobro uvodno pitanje. Takođe se često pitam kakav je osećaj biti nečije dete. Mnogo puta sam u časopisima čitala izjave dece poznatih o tome koliko je opterećenje kada su vam roditelji poznati. Nikada nisam osećala kao teret da se smatram nečijom ćerkom ili nečijim detetom. Mislim da ako imate dobar odnos sa roditeljem, to ne bi trebalo da predstavlja problem za dete. Nikad se nisam osećala uvređenom što me poznaju kao ćerku čika Đurike. Nedostaje mi možda ta vrsta sujete koja bi me sprečila da to ne shvatim kao uvredu. Naravno, u vezi s ovom nagradom, moje prvo pitanje je bilo da, dobro, ovo nije dobila kći čika Đurike, već Žužana Lopes-Sabo za ono što Žužana Lopes-Sabo radi?

 - Nije tajna da čika Đurika ima 92 godine. Nedavno, u rano proleće, pre svog rođendana, savetovao je naše slušaoce o korisnim efektima biljnih čajeva potrebnih za jačanje imuniteta. Ceo život je radio kao travar. Kada je Žuža stupila u ozbiljniji kontakt sa biljem? Da li je lečenje lekovitim biljem porodična tradicija?

 „Ako izuzmemo izlete i sakupljanje bilja u šumi tokom djetinjstva, mogu reći da se od 2004. godine, kada sam počela zajedno sa ocem, nalazim u ovoj oblasti. Tada smo počeli zajedno da radimo. Nije me zanimao posao, preduzetništvo, preduzetništvo na takvom nivou, pa nisam mogla ni da zamislim da ću ikada uspeti u ovom poslu ili da ću ga uopšte nastaviti. Prvo, preduzetnički deo je bio ono u čemu sam morala da pomognem, jer sam morala da stvorim pozadinu za očev posao koji mu je bio potreban. U početku sam mislila da je prirodno da stručni deo bude vezan za njega. Ali tada sam ubrzo shvatila da i ja moram da se usavršim u tom delu, i bio sam iznenađena što imam volju za to. Tako sam ispit iz oblasti lečenja lekovitim biljem položila uz posebne pohvale i stekla zvanje fitoterapeuta. To je bilo 2011. godine. Od tada, polako već deset godina, radim i kao fitoterapeut.

„Iako kažete da nemate preduzetnički duh, i dalje imate prodavaonice u nekoliko gradova. Osnovano je udruženje, organizuju se biljni izleti, a svake godine se održavaju Dani lekovitog bilja u Buksentkerestu. I nabrojati je puno šta se sve vezuje za vasa imena. Ipak, na početku niko nije garantovao uspeh. Međutim, ovo takođe zahteva preduzetnički duh.

- "Iskreno govoreći, ne znam šta je potrebno." Pitali su šta je tajna mog uspeha. Ne mogu to da kažem, ne postoje fiksne tačke koje treba slediti da bi čovek postigao rezultat za koji smatra da je uspešan. Često se postavlja pitanje kako je biti žena preduzetnica. Da li je nedostatak biti pripadnica nežnijeg pola? Uvek sam iznenađena ovim pitanjem jer ne osećam da bi to bilo važno. Nikada nisam osećala nedostatkom što sam žena preduzetnik, nisam feministkinja, niti antifeministkinja. Mislim da muškarci i žene koegzistiraju u svetu. Dopunjavamo se, ali nismo isti. Vrlo je dobro što smo različiti. Ne želim da budem muškarac, a ne mislim ni da muškarci žele da budu žene. Druga je stvar da nas žele bolje razumeti,ali kao što znamo to je nemoguće. Mislim da je prednost žene preduzetnika, u odnosu na pripadnike jačeg pola koji se bave preduzetništvom, u tome što one bolje slušaju svoje instinkte. Mislim da su me moji instinkti doveli do mesta na kome se sada nalazim. Kroz život me nisu vodili ekonomija, finansije i ne znam kakva zvanja i škole, već uvek moji instinkti, te prekretnice koje nazivam moralnim prekretnicama koje me ionako vode u životu i prema kojima živim, kako bi mogla mirno spavati. Nismo imali potrebe ni moj otac, koji je veoma skromna osoba, ni ja da se brzo obogatimo. Za mnoge kompanije, cilj je da zaradite što više novca. Ovakva lakoća ili ležernost je uvek deo našeg posla. To je verovatno razlog zašto smo tu gde jesmo. Kretali smo se polako kako su nam mogućnosti dozvoljavale. Kompanija je rasla kao domaćinstvo dobre domaćice. Znate da treba da podelite platu. Sećam se onomad da je mama raspodelila novac u koverte posebno za stanarinu, račune za struju i ostalo. Ostatak se mogao potrošiti. Mogle su se kupiti stvari koje nisu apsolutno neophodne. Ovim smo se rukovodili u našem poslu, desilo da smo prvo platili račun, platu, a zatim, ako je nešto preostalo, to smo ulagali u razvoj kompanije. Tako je ispalo i to su moji instinkti diktirali, kao što sam rekla. Osim toga, moji instinkti su takođe diktirali s kakvim da se ljudima okružim. Imam veoma, veoma dobre kolege. Ovo je moj kvalitet. Ovo je urođena osobina. Nisam ništa napravila za to, nije moja zasluga, ali imam dobar instinkt, dobar njuh da vidim priliku kod ljudi. Mislim da je i to prednost moje ženstvenosti, da mogu i usuđujem se da slušam svoje instinkte.

-"Imate beskonačnu poniznost i skromnost, ona zrači telefonom." Dozvolite mi da citiram rečenicu iz intervjua sa vama koji govori o tajni uspeha: Oduvek sam želela da radim sa ljudima kojima oči sjaje. Spoljni svet meri uspeh u brojevima. Naše poslovanje je komercijalno uspešno, što je potvrda i meni, generalnom direktoru, da dobro radimo svoj posao. Ali najvažnije je služiti za opšte dobru stvar. Pa, da li blistaju oči vaših saradnika i šta je zvezda vodilja vašeg poslovanja?

- Da, oči su apsolutno blistave. Pod tim podrazumevam da očigledno razum treba da zrači iz očiju, te interesovanje i posvećenost. Dakle, čovek koji uživa da radi sa mnom, koji ima isti skup vrednosti, koji sledi iste moralne principe i koji voli ono što radi. Rekli su, mislim da je kineska izreka, radi ono što voliš i nikad više ne moraš raditi. To je stvarno slučaj. Neko je srećan što ulazi na svoje takozvano radno mesto i radi ono što voli. Na primer, imala sam frizera, vrlo dobrog mladića. On je rekao da se budi srećan što opet može da ide da šiša kosu! Mogla sam da vidim u njemu da je, kada mi je šišao kosu, bio srećan dok obavlja svoj posao u tolikoj meri da je čak isturio jezik. A oči su mu blistale. Dakle, posvećenost i odanost su mi veoma važni. Mogu raditi samo sa ljudima koji veruju u ono što jesam, koji stoje pored mene i koji rado obavljaju svoj posao jer mislim da srećna osoba radi bolje. Ako volite ono što radite i verujete u to, svoj posao ćete obavljati mnogo bolje.

„Mnogo je posla u ovakvoj bašti, mnogo je truda uloženo kako bi izgledalo lepo, kao što se može videti na slikama koje delite na svom blogu. Takođe vodite blog. Ovde se bavite temama kao što su zdravlje, životna sredina i porodica. Na primer, zašto vam je važno da govorite o porodici, kada se mnogi pozivaju na privatnost i nastoje da prikriju sve detalje vezane za porodicu?

-"Najvažnija stvar za mene, najveći izvor radosti, je moja porodica." Moja deca, moji unuci, moj otac i moj muž. Na primer, nas je devet u kući. Deca nisu mogla da idu na odmor nigde drugde, ponekad leti, sa mališanima, odu u inostranstvo. Ove godine nema putovanja, pa su svi došli kod mame i kuća je bila puna, puna života, puna ljudi. Ovo mi je veoma važno. Jer je porodica jedan od najvažnijih elemenata i izvor radosti u mom životu. Nije jedan od najvažnijih. Najvažniji je. Iznad svega ostalog. Imam dve odrasle ćerke i dvoje unučadi. Moja voljena porodica, moj voljeni i brižni suprug. Takav je i moj otac, odrasla sam u isto voljenoj i skladnoj porodici. Moj otac i dalje drži vezu sa braćom i sestrama. Jedna sestra ima 90 godina, a druga 88. Njegov mali brat ima „samo"86 godina. U odličnim su odnosima. Dakle, za nas je porodica element koji daje život, izvor kiseonika. Započela sam svoj blog jer mislim da imam mnogo toga da kažem o temama koje nisu vezane samo za oblast lekovitog bilja. Mislim da čovek koji ima šta da kaže treba da govori, čovek koji nema, neka ćuti. Ja imam šta da kažem. U današnjem svetu, kada se porodice raspadaju, kada je puno razvoda, što nije problem, jer je bolje dobar razvod nego loš brak koji traje godinama. Ali treba pokušati ili uradite to na kuturan način. Ovo decu spašava od stresa, tuge, nervoze koje dete ne može da izrazi, samo doživljava i dovedi se u veoma, veoma tešku situaciju. Dete ne razume šta se događa i misli da je krivac za sve. Porodica je živa ćelija života bez koje nema ničega. Nema porodice bez dece. Postoji samo par bez dece. Bez obzira koliko dobro živeli, bez obzira koliko bili srećni. Ne mogu zamisliti svoj život bez dece. Bila sam vrlo srećna kad su se rodili moji unuci jer sam videla da su moje ćerke srećne. Ne zbog mene, imam decu, doživela sam tu vrstu sreće, ali bilo mi je drago što i moja deca mogu da dožive sreću koje malo dete donosi u porodicu. Imam još ponešto da kažem. Većinu vremena su korisni, ali ponekad pričam o svojim iskustvima koje doživim na putovanjima. Puno putujem, boravim u mnogim zemljama, vidim puno različitih ljudi. Oči su mi uvek otvorene, zadivljena sam nad svačim, razmišljam o svemu i o onome što mislim da bi moglo biti zanimljivo drugima, pišem na ovom blogu.

- Na blogu predstavlja i sebe. Poljska, Nemačka, Austrijska i ko zna kakva krv teče u mojim venama, ali trenutno mogu nazvati našu porodicu mađarskom - piše Žuža Lopes-Sabo. To je korisno za nas u Vojvodini, jer postoji puno mešovitih brakova, mešovitih porodica. Mnogi su to godinama doživljavali kao nedostatak. Takođe puno putujete, kao što ste ranije spomenuli, a vaša porodica živi u različitim zemljama u Evropi, vaš muž je portugalskog porekla, a jedna od vaše dve ćerke živi u Varšavi, a druga u Briselu s muževima Poljakom i Belgijancem. Žuža šta je to što čini jednog Mađara?

- Imam vrlo dobru priču za to. Kad smo se preselili iz Mađarske sa suprugom u Portugaliju, kao što ste spomenuli, prvo smo živeli u Pragu, što za mene nije bila baš strana zemlja, jer je to još uvek srednjoevropska zemlja sa približno istom istorijom i kulturom, sa 40 godina iza nasla Preselili smo se u Portugaliju, koja je bila veoma drugačija. Rekla sam svom mužu, čak je i kiša različita, čak je i horizont drugačiji. Osećala sam se stvarno loše, ja koja sam mislila za sebe da se svugde mogu osećati kao kod kuće. Preselili smo se. Sedmice su prošle, a nisam se osećala raspoloženo da raspakujem kutije u kojima su bile knjige i odeća. Bilo je puno kutija na sredini sobe. A onda sam rekla svom mužu da moram kući. Moram sada da idem kući jer moram da nađem sebe. I otputovala sam kući u Mađarsku, bila sam kod kuće recimo nedelju, deset dana, ne znam, i smirila sam se. Shvatila sam da činjenicu da sam Mađarica ništa ne menja. Niti što je moj suprug Portugalac, niti što živimo u Portugaliji. Ništa mi ne može oduzeti identitet. To je samo okolnost da sada ne živim u Mađarskoj i ljudi oko mene ne govore mađarski, ali ja se nisam ništa promenila. Kultura koju sam donela sa sobom, moji osjećaji, vaspitanje, porodica, rodbina koja je u Mađarskoj, jezik koji koristim je mađarski. Tako sam se smirila. Vratila sam se u Portugaliju, otvorila kutije, otpakovala knjige i rekla dobro šta je tu je. Sada živim ovde. U svakom slučaju, i dalje živim u inostranstvu. Deset ili dvadeset, ne znam koliko godina. Ali zbog toga se ne osećam manje Mađaricom. Iako u mom okruženju imam par prijateljica koje su mađarice, ali u osnovi očigledno većina ljudi mog okruženja nisu Mađari. Ja sam u redu s tim. Ja sam ja. Potpuni identitet. Znam gde pripadam i ništa se to neće promeniti.

- "Spomenuli ste ovde da unuci sada provode vreme s vama, jer nisu mogli nigde da idu na odmor." Veoma praktično pitanje. Kojim jezikom govorite kada je porodica zajedno, pa koji je njihov zajednički jezik?

 - Pa, opet je zaista smešno. Kad sam se upoznala sa suprugom, koji je inače Portugalac ali je radio u Švajcarskoj, tamo je išao u školu, tako da skoro bolje govori francuski od svog maternjeg jezika. Članovi porodice koji su nam dolazili s njima smo govorili francuski, ja i moje ćerke mađarski, pa bila je sve izmešano. Sećam se da je bilo trenutka kada su svi ustali od stola. Osvrnula sam se oko sebe i pitala, idemo li negde? Uzeli su kapute, rekli su naravno da idemo. Nisi čula? Rekla sam da sam to čula, ali jednostavno nisam razumela.

U porodici se koristi nekoliko jezika. Stariji od mojih unuka tokom dana govori poljski. Pohađa poljski vrtić, govori poljski sa ocem i mađarski sa majkom. Sa mnom govori na mađarskom. A pošto oni takođe uče engleski jezik u vrtiću, moj muž koji ne govori mađarski dobro, govori francuski, ne govori poljski, pa sa njim priča engleski. Mlađi je, dvojezičan budući da mu je i tata dvojezičan, otac mu govori engleski, u vrtiću govore francuski, a majka mu govori samo mađarski. Zanimljivo je da su njih dvoje mališana, vrlo simpatični, jer tepaju dok razgovaraju na mađarskom tokom igre.

-"Pa, to je divno, teško je bilo i pratiti." Dakle, na kraju našeg razgovora, vratimo se na nagradu za uspešnu preduzetnicu koju ste nedavno primili. Šta biste predložili ženama u Vojvodini koje su se upustile u preduzetničke vode, koje često očajnički traže napredak u inostranstvu, a porodične kuće i bašte ostavljaju iza sebe jer smatraju da ovde nema budućnosti. Gde je budućnost?

- U nama. Tu postoji budućnost. Ne mogu da dam recept, garanciju, koji je siguran put koji će dovesti do poslovnog uspeha. Mislim da čovek mora da veruje u ono što radi, bilo šta da radi, bilo da je u pitanju izgradnja puteva, sadnja drveća ili nizanje bisera. Mora da veruje da je to njegov put, da on to mora da radi i da će raditi najbolje na svetu. A ta vera i volja pomažu ljudima kroz puno prepreka. Napuštaju svoju domovinu? Ne mogu to suditi. Živim u inostranstvu, ali uvek mi je bilo olakšanje kad mogu otići kući. Nisam živela u istoj manjini kao što su Mađari u Vojvodini, može biti veoma teška situacija, mislim da ima puno nedostataka. Međutim, njegova prednost je što možemo stvoriti jaku zajednicu. Siguran sam da su Mađari koji žive tamo vrlo povezani. Zato što dele zajedničku sudbinu. To može jako povezati ljude. Dakle, u takvim sredinama to možda neće biti lako finansijski, ali moralno je sigurno lakše ako neko oseti da postoji zajednica koja pruža podršku, porodica koja pruža podršku, krug prijatelja ili društvo koje ga mogu podići. Ali vera je najvažnija stvar. Verujte da je ono što radite ispravno i radite to dobro. Pa, možda u početku nije ekonomski isplativo jer svaki početak je težak i za uspeh morate veoma naporno raditi. Postoje vrlo teški trenuci kada neko kaže oh dobro, urađeno, odustajem sada, završio sam sada, ne radim to više. Tada uvek dolazi proviđenje. Dođe dobra reč, dođe dobra prilika koja čoveka gura kroz ovo, a onda kaže da ipak ću nastaviti.

- Neka tako bude. Zahvaljujem se Lopes-Sabo Žuži što nam je bila na raspolaganju i želim joj još puno uspeha u poslu i porodici.

- Mnogo vam hvala. Ostanite zdravi! Hvala što ste ostali sa mnom.