Spomenik nevinim žrtvama u Novom Sadu - pozadina dešavanja

Pojedine osobe, međutim, na to ne gledaju blagonaklono, pa su čak organizovali i protest, jer se, prema njihovim rečima, na spisku žrtava iz Novog Sada i njegove okoline, nalaze i ratni zločinci.

Inicijator podizanja spomenika žrtvama odmazde iz 1944.-45.godine je Mesna organizacija Saveza vojvođanskih Mađara. Pregovori, između SVM-a i njegovih koalicionih partnera, počeli su već 2016. godine, a Skupština grada je dozvolu konačno dala na leto 2018. godine.

Đula Kis, član Skupštine grada je te 2018.godine rekao sledeće: „U znak sećanja na nevine žrtve 1944-45.godine, želimo da podignemo jedan spomenik ovde u Novom Sadu, na dodirnoj tački Limanskog puta i Telepa, tačnije na uglu Ulice 1300 kaplara i Ulice Ive Andrića. Današnja odluka je veoma važna, jer 70 godina nismo govorili o tim događajima."

Prema predlogu, spomenik će biti statua u obliku ptice, napravljena od belog mermera. Na postolju će biti ispisan tekst na srpskom, mađarskom i nemačkom jeziku, sa sledećom sadržinom: U znak sećanja na sve nevine žrtve 1944/45.

Ali, osvrnimo se na istorijske činjenice i samu istoriju. U januaru 1942. godine, u ponovo zauzetoj Bačkoj, mađarske vojne jedinice su izvršile masovna ubistva na etničkoj osnovi, u kojima je ubijeno više od 3000 osoba, uglavnom Srba i Jevreja, ali su među njima bili i Mađari. Osobe koje su rukovodile tim masakrom, pozvane su na odgovornost još 1943.godine u Budimpešti, dakle dok je rat još uvek trajao.

Zoltan Mesaroš, istoričar: „Pokrenuta su čak dva postupka protiv komandanata masovnog ubistva, i oni su tada proglašeni krivima. Jedan postupak je brzo izigran, a u drugom su pobegli na zapad, u Nemačku. Nakon toga su izručeni Jugoslaviji, i ovde su, zajedno sa načelnikom Generalštaba Ferencom Sombatheljijem osuđeni, za četvoricu glavnih zločinaca određena je smrt vešanjem, a za načelnika Generalštaba smrt streljanjem. U evropskom pravnom poretku, kažnjavanje krivca na ovaj način predstavlja satisfakciju, koju zakon može pružiti nakon izvršenja jednog krivičnog dela."

Posle Hladnih dana 1942. godine, 1944/45. godine, za vreme jugoslovenske vojne uprave, partizanske jedinice su počele da vrše odmazdu. Hapšeni su, mučeni i streljani nevini Mađari, Nemci, Hrvati, Srbi koji drugačije razmišljaju, i ljudi drugih nacionalnosti.

Zoltan Mesaroš, istoričar: „Od oktobra 1944. do februara 1945.godine,  na snazi je bila vojna uprava. Ljudi Odeljenja za zaštitu naroda radili su, pod centralnom kontrolom, uz Titovo odobrenje. Likvidirani su oni za koje se utvrdi da su članovi neke organizacije koja je proglašena fašističkom, odnosno one o kojima je neko nešto rekao u njihovom selu ili gradu. U Novom Sadu su, na primer, streljani dečaci tinejdžeri, a u selima su streljani neobrazovani ljudi, koji su postali članovi Stranke Njilaša samo zato što im je stranka obećala zemlju. Ova serija pogubljenja, ovo masovno ubistvo, bilo je potpuno protivzakonito, jer nije bilo sudskog procesa i presude."

Oni koji su možda imali veze sa masakrom 1942.godine, bilo da su civili ili vojnici, pobegli su iz Vojvodine pre dolaska partizana.

Decenijama se nije smelo govoriti o tome šta se dešavalo, u mnogim porodicama se nije pričalo o tim tragedijama ni kod kuće. Spomen-mesta počinju da se podižu devedesetih godina, a kasnije je osnovana i zajednička mađarsko-srpska istorijska komisija, čiji je zadatak bio da otkrije istoriju svih žrtava, a prekretnicu je donela 2013. godina, kada su se Tomislav Nikolić, tadašnji predsednik Srbije, i Janoš Ader, predsednik  Mađarske, zajedno poklonili ispred spomenika nevinim žrtvama u Čurogu.

A u novembru 2014.godine, tadašnji premijer Srbije Aleksandar Vučić, saopštio je u Subotici da je, odlukom Vlade, sa nevinih žrtava skinut teret kolektivne krivice.

Karolj Dudaš, pisac, novinar: „Ono što se dogodilo je ogromna stvar. Možemo da se sećemo, možemo da iskažemo svoju bol. Trpeli smo jako dugo, trpeli su članovi prodica, sa puno-puno strpljenja. Aktuelna vlast je preduzela one minimalne korake, koje je trebalo preduzeti. Zajedničko klanjanje. Oslobađanje od kolektivne krivice ove zajednice, koja je jedna od najlojalnijih u Karpatskom basenu."

Ali da se vratimo se Novi Sad, kod planiranog spomenika, od kojeg se za sada vidi samo postament. Tu su se u ponedeljak okupili učesnici protesta. Aktivisti organizatora, Antifašističkog fronta 23. oktobar, protestovali su zbog toga jer smatraju da se na spisku više od deset hiljada nevinih žrtava u Novom Sadu, nalaze imena desetoro ljudi, koji su počinili zločine tokom racije 1942. godine. Već smo i ranije napomenuli: prema predlogu, na spomeniku će biti ispisana samo sintagma „nevina žrtva", bez imena. Ali onda, sa kakvog spiska možemo pronaći podatke o žrtvama, odakle su učesnici protesta mogli da prikupe podatke?

U zvaničnoj bazi podataka Ministarstva pravde Srbije, koja je dostupna i na internetu, prikupljena su lica koja su streljana posle 12. septembra 1944. godine. U suštini se na toj stranici nastavlja rad zajedničke komisije, koja je završila istraživanje. Na stranici pod nazivom „Otvorena knjiga", nalazi se 59 i po hiljada imena na nivou čitave zemlje, dok baza podataka navodi 11325 ljudi za Južnobački okrug.

Dostupne podatke, zasnovane na arhivske izvore, možete pročitati po naseljima, pa čak i po pojedinim ponaosob. Uzmimo jedan primer: Janoš Tot, nadničar iz Futoga, rođen 1923. godine. Godina njegove smrti je 1945-a, ratni zločinac. Kod većine od više od 11 hiljada ljudi stoji isto obrazloženje, ali ima i ljudi koji se nazivaju agenti i saradnici. Na spisku je i mnogo dece: dvogodišnji dečaci i devojčice, koji su umrli zbog toga jer su navodno počinili jedan od navedenih zločina.

Tibor Nađ, istoričar: „Većina njih je streljana 1944/45.godine, bez sudske presude. To je trebalo naknadno dokazati. 45.-46.-47.-48.godine, najbolji dokaz je bio ako nekoga optužimo da je ratni zločinac. Na taj način ubijamo dve muve jednim udarcem. Sa jedne strane objašnjavamo ubistvo sa predumišljajem, a sa druge stvaramo dobru osnovu za oduzimanje imovine. U više slučajeva radilo se o dobro stojećim ljudima. Imali su kuće, zemljište i radionice. Rekavši da je ratni zločinac, objašnjavam razlog njegovog ubistva i objašnjavam zašto porodicu ostavljam bez ičega. * Papiri su pisani šematski, zamislimo službenika koji sedi, ispred njega stoji hiljadu papira, na koje treba napisati osnovne podatke. Šta da napiše? Da ih sve pročita? To je fizički nemoguće. Automatski su pisali da je ratni zločinac, saradnik, agent, da je sarađivao sa okupatorima, bio pripadnik okupatorskih grupa, ili izmisle nešto slično. To je pisao za njih 20, 30, a onda je za sledećih 20-30 pisao nešto drugo, a u međuvremenu nije gledao kod čijeg imena to piša, kod neke devojčice, dečaka, deteta od 2-3 godine, starca od 80 godina."

Podizanje spomenika u Novom Sadu je finansijski, tehnički i, što je najvažnije, politički utemeljena odluka. To potvršuje i zajednička konferencija za novinare Ištvana Pastora i Miloša Vučevića, održana pre nekoliko nedelja.

Ištvan Pastor, predsednik Skupštine AP Vojvodine i Saveza vojvođanskih Mađara: „Kao što javnost zna, bili smo, jesmo i bićemo izloženi konstantnim napadima. Zato što neki ljudi pokušavaju da pomešaju ono što nikada nismo mogli i nikada nećemo, ono na šta nikada nećemo pristati, da se pomeša krivica sa nevinošću. Počinitelja krivičnog dela sa nevinom žrtvom, mi ovde želimo da podignemo spomenik nevinim žrtvama."

Gradonačelnik Novog Sada je podsetio na to da je SVM njihov partner u Novom Sadu već 10 godina. Kako je rekao, Savez vojvođanskih Mađara je podržalo podizanje spomenika Kralju Petru prvom, pa zbog toga ne razume zašto bi bio problem da se podigne spomenik žrtvama '44/45, bez navođenja imena.

Miloš Vučević, gradonačelnik Novog Sada: „Savez vojvođanskih Mađara je podržao podizanje spomenika Kralju Petru prvom i spomenika vezanog za Srpsku Vojvodinu, ne razumem zašto je problem reći da je 1944-45.godine bilo nevinih žrtava, da je bilo nevinog stradanja. Bez navođenja imena, bilo je onih koji su umrli nevino. Ako se ja, kao unuk ubijenog partizana, usuđujem to da kažem, onda ne znam ko meni o tome može da drži moralno predavanje."

Na više tačaka u Vojvodini postoje spomenici za žrtve iz 1944/45.godine. Najpoznatiji su „Ptica slomljenih krila" u Subotici i spomenik u Čurugu, ali postoje i spomen-obeležja u nekoliko naselja, uključujući Bajmok i Čantavir, gde članovi porodica žrtava mogu da odaju počast pred sećanjem na svoje nevino pogubljene rođake.

Na ovu temu, RTV Pannon je snimila i dokumentarac pod nazivom „Oprostiti da, zaboraviti ne". Reditelj tog ostvarenja je Zoltan Kozma.